88. Flotila podmornica (88. FP) je ukinuta odlukom Vrhovnog saveta odbrane 01.04.2005. posle 77 godina postojanja.
Prva podmornička grupa Kraljevske mornarice Jugoslavije je formirana 08.04.1928. kada su dignute vojnopomorske zastave na prve dve podmornice koje su tog dana uplovile u Boku iz
Engleske, gde su sagrađene.
Podmornice Hrabri (1) i Nebojša (2) su predstavljale tih godina najmoderniju i najelitniju snagu Kraljevske mornarice.
Njihovim porinućem i prebaziranjem u otadžbinu od strane naših posada afirmisala se prvi put naša ratna zastava u inostranstvu. Te dve posade su bile posebno odabrane pa je tadašnja štampa pisala o njihovom otmenom, disciplinovanom i stručnom nastupu u Engleskoj. Spremnost i visokomoralno shvatanje svojih dužnosti tumačeno je kao deo pomorske tradicije i pravo na pomorsku budućnost države kojoj su pripadali.
Naše prve podmorničare je iz Tivta za Englesku odvezao pomoćni brod Hvar burno pozdravljen sa obale u Tivtu i od drugih jedinica tadašnje Mornarice.
Posle uspešne obuke i prvih vožnji i ronjenja naše podmornice i matični brod su 11.03.1928. napustile engleske vode uputivši se prema Gibraltaru gde je sastav bez ikakvih problema prošao moreuz i ploveći uz obalu Alžira stigao u Maltu 1. aprila. Odatle je sastav isplovio 6. aprila rutom prema Jugoslaviji.
Doček u našim vodama, u Boki 8. aprila 1928. je bio veličanstven. Prve pozdrave podmorničarima je doneo hidroavion, a zatim je došla u susret Flota pa Eskadra hidroaviona uz veliko oduševljenje čitavog naroda Boke Kotorske.
Obe podmornice su sa matičnim brodom činile prvu podmorničku grupu koja je poslužila za obuku više generacija podmorničara. Odmah posle nabavke ovih podmornica iz Engleske, ugovorene su i izgrađene još dve modernije u Francuskoj. Bile su to podmornice Smeli (3) i Osvetnik (4) koje su sa svojim matičnim brodom uplovile u Boku 4. decembra 1929. i činile drugu podmorničku grupu.
Sredinom tridesetih godina Mornarica se odlučila za nabavku novih podmornica i to dve nove obalske od 250 t iz Nemačke, koje zbog izbijanja Drugog svetskog rata nisu isporučene Jugoslaviji.
Od četiri podmornice koje je imala Kraljevska mornarica samo je podmornica Nebojša preživela rat. Tokom prvih dana rata ona je zatečena na krstarenju koje se po naređenju Vrhovne komande prekida 12. aprila 1941. da bi već uveče 17. aprila isplovila iz Kotora za Grčku a zatim i za Aleksandriju. U toku rata je plovila pod jugoslovenskom zastavom i pod komandom britanske Krljevske mornarice a služila je za obuku savezničkih protivpod-morničkih brodova i aviona.
Ostale tri podmornice su tokom rata zaplenjene od strane neprijatelja, pa je jedna ras-premljena a dve potopljene.
Posleratno podmorničarstvo počinje povratkom podmornice Nebojša u zemlju 1946. koja je iste godine delimično remontovana i uvrštena u flotnu listu. Zbog dotrajalosti vitalnih uređaja i mehanizama podmornici je bilo zabranjeno zaronjavanje pa je samo služila za spe-cijalističku obuku podmorničkih kadrova i posada površinskih brodova. Pod imenom Tara (801) je izbrisana iz flotne liste i rashodovana 1953.
Pionirsku ulogu u razvoju posleratnog podmorničarstva nastavlja podmornica Sava (802), bivša italijanska pod imenom Tritoni koja je od strane savezničke avijacije bila potopljena uz dok brodogradilišta „Uljanik“ u Puli. Posle dizanja iz mora 1948, remontovanja, opre-manja i ispitivanja uvrštena je u flotnu listu 1953. Sa njom su izvršena prva statička i dinamička ronjenja, odlazak na radnu i maksimalnu dubinu, prva torpedna gađanja i prve vežbe sa protivpodmorničkim brodovima, a do kraja eksploatacionog veka (1968) je bila učiteljica više generacija naših podmorničara.
Paralelno sa opremanjem Save početkom pedesetih godina se radilo na opremanju džepne podmornice Mališan (901). U toku četvorogodišnje eksploatacije pored uloge u obuci podmorničara poslužila je i sagledavanju potreba izgradnje ovakvih objekata i njihovog mesta i uloge u sistemu odbrane, što će doći do izražaja tri decenije kasnije gradnjom sličnih objekata.
Iskustva stečena kroz remont, rekonstrukcije, opremanje i održavanje podmornica Nebojša, Sava i Mališan predstavljali su pravi i dragoceni kapital za podmorničke kadrove, kao i kadrove iz pratećih struktura.
Instituti, brodoprojektne organizacije, brodograđevna industrija i remontni zavodi činili su bazu i oslonac za organizacioni i tehnološki proces gradnje novih podmornica, pa je tako krajem pedesetih odlučeno da počne izgradnja podmornica osloncem na vlastite kapacitete.
Prvi rezultat te odluke je ulazak u flotni sastav dve nove podmornice Sutjeska (811) i Neretva (812) početkom 1961. Nakon modernizacije krajem šezdesetih povećana im je autonomija, sigurnost plovljenja i ronjenja, kao i mogućnost otkrivanja i praćenja objekata na moru.
Tehnička rešenja sa 811 i 812 su omogućila značajan iskorak u razradi novih taktičkih i tehničkih postupaka u poboljšanju borbenih mogućnosti sledeće serije podmornica.
Šezdesete godine, kako u svetu, tako i kod nas predstavljaju izraziti skok u razvoju podmornica što se pozitivno odrazilo i na naše podmorničarstvo. U toj dekadi se projektuju i izgrađuju tri nove podmornice Heroj (821), Junak (822) i Uskok (823) uz punu primenu novih metoda u izradi čvrstog trupa, ugradnji kvalitetnijih akumulatora, primeni automatizacije u upravljanju podmornicom i glavnim tehničkim sistemima, poboljšanju mikroklimatskih i drugih uslova za život i rad posada, ugradnjom savremenog naoružanja i opreme. Dosegnute su dubine 200 m, povećane su podvodna brzina i autonomija, mogućnosti u otkrivanju ciljeva na moru, njihovom praćenju i određivanju elemenata kretanja.
Krajem sedamdesetih u podmorničkom stroju se našlo pet podmornica što je već predstavlja-lo respektivnu snagu naše Mornarice u koncepciji odbrane Jadranskog pomorskog vojišta.
Polovinom osamdesetih počinje gradnja dve još modernije i ubojitije podmornice koje ulaze u flotnu listu 1978. – Sava (831) i 1980. – Drava (832). Čvrstoća trupa kod ovih podmornica obezbedila je dubinu ronjenja do 300 m, hidrodinamička forma i automatizacija upravljanja omogućile su veće manevarske sposobnosti, povećana je autonomija, poboljšana energetika, usavršena propulzija. Borbeni komplet je povećan za 40 % u odnosu na prethodnu seriju što je donelo novi kvalitet jedinici i RM.
Upotreba podmornica deplasmana od 800–1000 t nije bila mogućna ili efikasna u svim delovima Jadranskog mora zbog određenih ograničenja sigurnosti i tajnosti dejstva pa se vrlo brzo i efikasno prišlo projektovanju nove serije malih podmornica. U periodu 1983–1988. izgrađene su i uvrštene u flotnu listu tzv. džepne podmornice deplasmana od 100 t i to: Tisa (911), Una (912), Zeta (913), Soča (914), Kupa (915) i Vardar (916). Reč je o malim podmornicama koje je veoma teško otkriti, izvanrednog radijusa kretanja zahvaljujući dobro projektovanim akumulatorima i odličnim manevarskim sposobnostima. Različit pristup borbenoj upotrebi (mine ili prevoz i ubacivanje pomorskih diverzanata sa njihovim naoružanjem) ih čine značajnim elementima borbenih mogućnosti Ratne mornarice. Podmornička flotila sa njima (ukupno 11 podmornica) u godinama 1988–1991. činila je najubojitiju flotnu snagu RM.
Građanski rat i raspad SFRJ su imali veliki odraz na ukupno stanje borbene spremnosti Flotile, kao uostalom i cele Ratne mornarice. Nagli odliv iskusnih kadrova, gubljenje infrastrukturnih oslonaca za kvalitetno održavanje, promena shvatanja značaja i uloge 88. FP, nerazumevanja vrha RM u podmorničarstvo, sve manje sredstava za održavanja i trošenje najznačajnijih resursa su doveli jedinicu u stanje iz koga nije bilo izlaza.
Rashodovane su podmornice 822 (1997) i 823 (1999), a konzervisane 911 i 912. Status 913 nije bio definisan a prema podacima iz flotne liste u formaciji su bile: 821 (završavala je GR), 831 (zabranjeno ronjenje zbog lošeg opšteg stanja), 832 (GR od 1991 sa neizvesnim nastavkom), 915 (zabranjeno ronjenje) i 916 (u GR od 1995, nejasan status). Rezime beznađa je bio jasan – bez ronjenja, bez kvalitetne obuke na moru nema napredovanja i usavršavanja – jedinica se lagano gasila i ugasila kao najduža tradicija borbenih efektiva Ratne mor-narice.
Postojeći kadar u 88. FP je bio odan, požrtvovan i veoma profesionalan, željan zadataka na moru ali te njihove želje nisu imale odjeka dalje od Lovćenskih strana. Obim zadataka koje su posade izvršavale zadnjih godina i obučenost su bili na krajnjoj granici tolerancije zbog opšte neispravnosti pogona nastale potpunim istrošenjem akumulatora. Aspekt bezbed-nosti ronjenja je upozoravao na nedozvoljeno stanje jer niko od članova posada više nije bio obučen za spašavanje bilo kojim postupkom iz zaronjene podmornice, a poligona za ovu vrstu obuke nema u SRJ/SCG. Više obraćanja najvišem vojnom vrhu za pomoć u spašavanju jedinice je takođe ostalo bez ikakvog odgovora.
Tako je dovedena do neslavnog kraja jedna sjajna jedinica kojom se Ratna mornarica ponosila decenijama, čiji su pripadnici visokomoralno, profesionalno i dostojanstveno branili boje svoje 88. FP. Jedinica koja je ulagala sebe i znanje svojih ljudi u opšti tehnološki i svaki drugi napredak zemlje.
