88. Флотила подморница (88. ФП) је укинута одлуком Врховног савета одбране 01.04.2005. после 77 година постојања.
Прва подморничка група Краљевске морнарице Југославије је формирана 08.04.1928. када су дигнуте војнопоморске заставе на прве две подморнице које су тог дана упловиле у Боку из
Енглеске, где су саграђене.
Подморнице Храбри (1) и Небојша (2) су представљале тих година најмодернију и најелитнију снагу Краљевске морнарице.
Њиховим поринућем и пребазирањем у отаџбину од стране наших посада афирмисала се први пут наша ратна застава у иностранству. Те две посаде су биле посебно одабране па је тадашња штампа писала о њиховом отменом, дисциплинованом и стручном наступу у Енглеској. Спремност и високоморално схватање својих дужности тумачено је као део поморске традиције и право на поморску будућност државе којој су припадали.
Наше прве подморничаре је из Тивта за Енглеску одвезао помоћни брод Хвар бурно поздрављен са обале у Тивту и од других јединица тадашње Морнарице.
После успешне обуке и првих вожњи и роњења наше подморнице и матични брод су 11.03.1928. напустиле енглеске воде упутивши се према Гибралтару где је састав без икаквих проблема прошао мореуз и пловећи уз обалу Алжира стигао у Малту 1. априла. Одатле је састав испловио 6. априла рутом према Југославији.
Дочек у нашим водама, у Боки 8. априла 1928. је био величанствен. Прве поздраве подморничарима је донео хидроавион, а затим је дошла у сусрет Флота па Ескадра хидроавиона уз велико одушевљење читавог народа Боке Которске.
Обе подморнице су са матичним бродом чиниле прву подморничку групу која је послужила за обуку више генерација подморничара. Одмах после набавке ових подморница из Енглеске, уговорене су и изграђене још две модерније у Француској. Биле су то подморнице Смели (3) и Осветник (4) које су са својим матичним бродом упловиле у Боку 4. децембра 1929. и чиниле другу подморничку групу.
Средином тридесетих година Морнарица се одлучила за набавку нових подморница и то две нове обалске од 250 t из Немачке, које због избијања Другог светског рата нису испоручене Југославији.
Од четири подморнице које је имала Краљевска морнарица само је подморница Небојша преживела рат. Током првих дана рата она је затечена на крстарењу које се по наређењу Врховне команде прекида 12. априла 1941. да би већ увече 17. априла испловила из Котора за Грчку а затим и за Александрију. У току рата је пловила под југословенском заставом и под командом британске Крљевске морнарице а служила је за обуку савезничких противпод-морничких бродова и авиона.
Остале три подморнице су током рата заплењене од стране непријатеља, па је једна рас-премљена а две потопљене.
Послератно подморничарство почиње повратком подморнице Небојша у земљу 1946. која је исте године делимично ремонтована и уврштена у флотну листу. Због дотрајалости виталних уређаја и механизама подморници је било забрањено зароњавање па је само служила за спе-цијалистичку обуку подморничких кадрова и посада површинских бродова. Под именом Тара (801) је избрисана из флотне листе и расходована 1953.
Пионирску улогу у развоју послератног подморничарства наставља подморница Сава (802), бивша италијанска под именом Tritoni која је од стране савезничке авијације била потопљена уз док бродоградилишта „Уљаник“ у Пули. После дизања из мора 1948, ремонтовања, опре-мања и испитивања уврштена је у флотну листу 1953. Са њом су извршена прва статичка и динамичка роњења, одлазак на радну и максималну дубину, прва торпедна гађања и прве вежбе са противподморничким бродовима, а до краја експлоатационог века (1968) је била учитељица више генерација наших подморничара.
Паралелно са опремањем Саве почетком педесетих година се радило на опремању џепне подморнице Малишан (901). У току четворогодишње експлоатације поред улоге у обуци подморничара послужила је и сагледавању потреба изградње оваквих објеката и њиховог места и улоге у систему одбране, што ће доћи до изражаја три деценије касније градњом сличних објеката.
Искуства стечена кроз ремонт, реконструкције, опремање и одржавање подморница Небојша, Сава и Малишан представљали су прави и драгоцени капитал за подморничке кадрове, као и кадрове из пратећих структура.
Институти, бродопројектне организације, бродограђевна индустрија и ремонтни заводи чинили су базу и ослонац за организациони и технолошки процес градње нових подморница, па је тако крајем педесетих одлучено да почне изградња подморница ослонцем на властите капацитете.
Први резултат те одлуке је улазак у флотни састав две нове подморнице Сутјеска (811) и Неретва (812) почетком 1961. Након модернизације крајем шездесетих повећана им је аутономија, сигурност пловљења и роњења, као и могућност откривања и праћења објеката на мору.
Техничка решења са 811 и 812 су омогућила значајан искорак у разради нових тактичких и техничких поступака у побољшању борбених могућности следеће серије подморница.
Шездесете године, како у свету, тако и код нас представљају изразити скок у развоју подморница што се позитивно одразило и на наше подморничарство. У тој декади се пројектују и изграђују три нове подморнице Херој (821), Јунак (822) и Ускок (823) уз пуну примену нових метода у изради чврстог трупа, уградњи квалитетнијих акумулатора, примени аутоматизације у управљању подморницом и главним техничким системима, побољшању микроклиматских и других услова за живот и рад посада, уградњом савременог наоружања и опреме. Досегнуте су дубине 200 m, повећане су подводна брзина и аутономија, могућности у откривању циљева на мору, њиховом праћењу и одређивању елемената кретања.
Крајем седамдесетих у подморничком строју се нашло пет подморница што је већ представља-ло респективну снагу наше Морнарице у концепцији одбране Јадранског поморског војишта.
Половином осамдесетих почиње градња две још модерније и убојитије подморнице које улазе у флотну листу 1978. – Сава (831) и 1980. – Драва (832). Чврстоћа трупа код ових подморница обезбедила је дубину роњења до 300 m, хидродинамичка форма и аутоматизација управљања омогућиле су веће маневарске способности, повећана је аутономија, побољшана енергетика, усавршена пропулзија. Борбени комплет је повећан за 40 % у односу на претходну серију што је донело нови квалитет јединици и РМ.
Употреба подморница депласмана од 800–1000 t није била могућна или ефикасна у свим деловима Јадранског мора због одређених ограничења сигурности и тајности дејства па се врло брзо и ефикасно пришло пројектовању нове серије малих подморница. У периоду 1983–1988. изграђене су и уврштене у флотну листу тзв. џепне подморнице депласмана од 100 t и то: Тиса (911), Уна (912), Зета (913), Соча (914), Купа (915) и Вардар (916). Реч је о малим подморницама које је веома тешко открити, изванредног радијуса кретања захваљујући добро пројектованим акумулаторима и одличним маневарским способностима. Различит приступ борбеној употреби (мине или превоз и убацивање поморских диверзаната са њиховим наоружањем) их чине значајним елементима борбених могућности Ратне морнарице. Подморничка флотила са њима (укупно 11 подморница) у годинама 1988–1991. чинила је најубојитију флотну снагу РМ.
Грађански рат и распад СФРЈ су имали велики одраз на укупно стање борбене спремности Флотиле, као уосталом и целе Ратне морнарице. Нагли одлив искусних кадрова, губљење инфраструктурних ослонаца за квалитетно одржавање, промена схватања значаја и улоге 88. ФП, неразумевања врха РМ у подморничарство, све мање средстава за одржавања и трошење најзначајнијих ресурса су довели јединицу у стање из кога није било излаза.
Расходоване су подморнице 822 (1997) и 823 (1999), а конзервисане 911 и 912. Статус 913 није био дефинисан а према подацима из флотне листе у формацији су биле: 821 (завршавала је ГР), 831 (забрањено роњење због лошег општег стања), 832 (ГР од 1991 са неизвесним наставком), 915 (забрањено роњење) и 916 (у ГР од 1995, нејасан статус). Резиме безнађа је био јасан – без роњења, без квалитетне обуке на мору нема напредовања и усавршавања – јединица се лагано гасила и угасила као најдужа традиција борбених ефектива Ратне мор-нарице.
Постојећи кадар у 88. ФП је био одан, пожртвован и веома професионалан, жељан задатака на мору али те њихове жеље нису имале одјека даље од Ловћенских страна. Обим задатака које су посаде извршавале задњих година и обученост су били на крајњој граници толеранције због опште неисправности погона настале потпуним истрошењем акумулатора. Аспект безбед-ности роњења је упозоравао на недозвољено стање јер нико од чланова посада више није био обучен за спашавање било којим поступком из зароњене подморнице, а полигона за ову врсту обуке нема у СРЈ/СЦГ. Више обраћања највишем војном врху за помоћ у спашавању јединице је такође остало без икаквог одговора.
Тако је доведена до неславног краја једна сјајна јединица којом се Ратна морнарица поносила деценијама, чији су припадници високоморално, професионално и достојанствено бранили боје своје 88. ФП. Јединица која је улагала себе и знање својих људи у општи технолошки и сваки други напредак земље.
